Intervju sa S.M. Veljković

snezana-veljkovic 11

Nekada lekar, profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu, istraživač, pisac stručnih i naučnih radova, monografija iz oblasti sudske medicine, sada u penziji. S.M. Veljković je već izvesno vreme, u književnim krugovima, poznata kao pisac romana koji se dotiču teme kao što je istorija medicine.

  1. Tema svih vaših knjiga je istorija medicine, tj. ljudi koji su se njom bavili i rezultati koje su postigli. Za mnoge od njih smo znali nedovoljno informacija da bismo umeli da cenimo doprinos koji su dali . Postoji li medicinsko objašnjenje za našu „bolest“ brzog zaboravljanja i dobrog i lošeg?

Bilo bi divno da postoji, pa da je izlečimo sa nekoliko plavih pilula. Nažalost i ja sam bila iznenađena „količinom“ zaborava koji prekriva našu prošlost ( u ovom malom segmentu kojim sam se bavila). Stara je istina da pobednici pišu istoriju. To valjda podrazumeva da potiru, uništavaju ono što im ne odgovara. Posle  uklanjanja materijalnih dokaza prošlosti  sledi uništavanje pamćenja. Rezultat toga je neznanje. To neznanje je savršena podloga za nakaradno prepričavanje i tumačenje prošlosti. Postoji i nametnut zaborav. To je svesno prećutkivanje i potiskivanje prošlosti zbog uskih ličnih interesa, konformizma ili karijerizma.

      2.  Pored knjiga „Čovek koji nije znao sanskrit“, „Krila u mermeru“ i „U potrazi za Gledis“, iza vas su mnogi radovi usko vezani za medicinu. Šta vas je motivisalo da pređete na takozvanu „lakšu“ literaturu?

To što je „lakša“, dostupnija široj čitalačkoj publici. Prvo sam morala da prevaziđem saznanje da se na „žensko pismo“ gleda sa dosta nipodaštavanja. S druge strane želela sam da saznanja koje sam dobila istraživanjima (a koja su i detaljna i ozbiljna) prenesem na širi krug. Reakcije na moj prvi roman „Krila u mermeru“ dao mi je podstrek da nastavim da se bavim pisanjem. Čitateljke koje su bile oduševljene pričom,  bile su u pravi mah moje koleginice, lekarke, srednje i starije životne dobi; zatim moje studentkinje, prijatelji moje dece, nepoznate mlađe žene. Ove poslednje me obraduju podatkom ( i fotografijom) da Gledis čitaju na godišnjem odmoru.

      3. Vaš drugi roman „U potrazi za Gledis“ svoju radnju plete između Srbije (Jugoslavije) i Škotske. Detaljno su opisani predeli, događaji, Goli otok… Gde prestaje istina i počinje fikcija ? Konkretno, dali su Gledis i Miloš postojali?

Svi moji likovi u osnovi su autentični, sa stvarnim biografskim detaljima jedne ili više osoba koji se upotpunjuju. Zasnivaju se na dokumentarnim činjenicama i realnim zbivanjima.  Sigurna sam da su Gledis i Miloš postojali. U tim strašnim, danas nama nezamislivim vremenima, kada su jedino patnja i smrt bili izvesni, samo ljubav je mogla da se nesmetano razvija kao unutrašnji doživljaj. Da se prepozna u neplaniranim susretima i doživi kao istinska bajka.

  1. Postoji li priča na koju ste ponosni što ste je otkrili, a još uvek nije objavljena ni jedna jedina knjiga o njoj? Možemo li očekivati da upravo ona bude tema vašeg sledećeg romana?

Naravno, jedna neverovatno čudna biografija, koju mi je otkrio stariji kolega, lekar, istoričar medicine. Čak mi je  dao i osnovne podatke, dokumenta, fotografije. Radi se o mladom pruskom sanitetskom oficiru, lekaru, koji je 1912. došao u Srbiju kao deo nemačke medicinske misije. Ostao je u Srbiji pridružio srpskoj vojsci u sva tri rata, uzeo srpsko državljanstvo. Imao je neverovatno interesantan, na momente veoma tragičan život. Kroz život njegove porodice (pruske i srpske) prelamaju se događaji u Evropi  za vreme dva svetska rata i dva posleratna perioda. Već mesecima sam obuzeta veoma ozbiljnim istraživanjima. Radni naziv romana je Pruski Srbin, a šta će na kraju biti, ako bude, – videćemo!

      5. Član ste „Srpskog lekarskog društva“. Daju li vam ideje kolege iz sekcije ili je put kroz istoriju medicine neko vaše samostalno zadovoljstvo?

Da član sam Sekcije za istoriju medicine Srpskog lekarskog društva. Došla sam kod njih na poziv (bavila sam se istorijom razvoja univerzitetske nastave u Srbiji)  i otkrila potpuno nova polja interesovanja.  Svako od nas samostalno radi, istražuje, ali kad se na skupovima i sastancima pomene  neka tema ili ličnost koja vam privuče pažnju – to je prava stvar. Tačno imate osećaj da je sačekala da je otkrijete. I onda se ide u istraživanja.

Romani autorke ovde
* slika preuzeta sa sajta laguna.rs

Intervju sa Stefanom Tićmijem

Processed with VSCO with c1 preset

Susret sa Stefanom Tićmijem, piscem nagrađivane knjige „Ja sam Akiko“, bio je nešto sasvim sasvim posebno. Njegov lik mi je bio poznat ali, znate kako, ljudi često liče jedni na druge te ga nisam odmah poznala kao tvorca male neobične devojčice koja je toliko voljena i među decom, ali i nama odraslima. Pošto se sve odigralo u knjižari u kojoj radim, logično je da smo pričali o knjigama i pisanju. Došli smo i do toga da dogovorimo ovaj slatki, kratki i maštovit razgovor. Uživajte, jer ja jesam i smišljajući pitanja i čitajući odgovore 😉

  1. „Ja sam Akiko“ ili Ja sam Stefan? Koliko smo zapravo upoznali vas kroz ovu knjigu?

Dugo sam se pitao koliko to Stefana živi u ovom Stefanu, plaćaju li svi oni stanarinu, račune, brišu li prašinu, izbacuju li đubre van, kako su, kakva im je životna filozofija, koji od njih sluša Krankšvestern, a koji Debisija, a onda su me na jednom književnom festivalu smestili samog u trokrevetnu sobu, na jednom od sledećih u četvorokrevetnu i tad mi je već bilo jasno da se broj Stefana u meni menja, iz časa u čas, iz predela u predeo, Akiko je samo jedna od njih, nekakav delić obale sa koje ulaziš u ono more u sebi i gnjuriš, gnjuriš, u nešto duboko, nešto ranjivo, nešto fosilasto, nešto neispitano dok je sve oko tebe plavo i modro. I zaglušujuće. U knjizi sam izneo na površinu dovoljno modrine i plavetnila, nadam se.

  1. Ko vam je dao najlepši komentar vezan za „Ja sam Akiko“? Dete ili odrasla osoba?

„U opštoj kakofoniji zvukova on je *kuc* božjim noktom o obod kristalne čaše.“

  1. Nisu li mnoge knjige za decu potrebne i odraslima da bi se podsetili pravih vrednosti, radosti i snova?

Moj prijatelj Joškin Šiljan ima jedan fenomenalan zapis: „Sinko, onoj što ti duša vidi i žmurećki će nađeš“.  E sad, da li uz pomoć literature ili mimo knjiga, svako ima To nešto, što će i žmurećki da nađe, ma gde bio. Svakako, svako ima drugačiji pogled na vrednosti, snove i radosti, neko veruje u opipljivo, neko u neopipljivo, ect. ect.

Naravno da knjige za decu jesu potrebne i odraslima, baš kao što su nekome još u ranom detinjstvu potrebne knjige za odrasle, kako bi malčice razjasnio neke stvari koje ga muče ili kako bi pobegao od tih stvari. Umetnost je, verujem, divan način da se samoprevaziđeš.

4. Koja knjiga zaslužuje da se o njoj priča?

Možda bih izdvojio knjigu „Kasandra i vuk“, Margarita Karapanu, veoma škakljiva, čudna i nije namenjena deci, nikako.

“Jednog dana, moja mama Kasandra mi je donela lepu lutku na poklon. Bila je velika i umesto kose imala je žutu vunicu. Stavila sam je u kutiju da spava, ali sam joj pre toga otkinula ruke i noge kako bi stala. Kasnije sam joj otkinula i glavu da ne bi bila tako teška. Sada je mnogo volim.”

 “Možda me je rodila baba, baba je rodila sve u kući.”

 Preporučujem još i Saramaga „Godina smrti Rikarda Reiša“, Gorgi Gospodinova: „Sva naša tela“, „Fizika tuge“, Gorder „Devojka sa pomorandžama“„ Tarjej Vesos „Ptice“, a trenutno čitam njegov „Ledeni dvorac“ .

5. Može li pisac, danas, napisati više od jedne maestralne knjige?

…ili, naprosto, ceo život piše jednu te istu knjigu?

Processed with VSCO with t1 preset

Autor fotografija: Jana Gligorijević (link)
Knjiga „Ja sam Akiko (link)

Akcija „Knjiga za sve“

Prođe i godina od ideje da se prvoj instituciji doniraju knjige. Mina Milenković se porodila u Ginekološko akušerskoj klinici u Višegradskoj te je njena davnašnja želja bila da se skupe i doniraju knjige kako bi buduće mame koje leže na održavanju trudnoće imale još jedan način da kvalitetno utroše vreme. Osoblju porodilišta, prilikom dugih dežurstava, sigurno znači da imaju još jedan vid razbibrige. Motiva je bilo puno, samo vremena malo, bar što se mene tiče. Tada sam radila i nikako nisam mogla organizovati akciju sakupljanja knjiga onako kako sam to želela i kasnije ostvarila preko stranice. Rešenje je bilo da se iz viškova Muzeja knjige spakuje sto raznovrsnih knjiga i odnese, te je tako i urađeno. Donacija GAK

Nakon toga, stagnirali smo sve dok Mina nije predložila da se knjige doniraju Osnovnoj školi „Emilija Ostojić“ Požega, ali seoskom odeljenju u Rogama. Tada nastupa preobražaj i akcija dobija svoj naziv te kreće sakupljanje preko stranice i drugih kanala što se pokazalo kao jako uspešno. U Roge je otišlo stotinu knjiga.

FB_IMG_15451285360098593

Za sledeću ustanovu sam saznala preko grupe Riznica knjiga jer su članovi iste sakupili i poslali, ako se ne varam, sedamdesetak knjiga Čačanskoj bolnici, konkretno odeljenju pedijatrije. Kontaktirala sam Anu Ružičić, medicinsku sestru, koja radi na tom odeljenju jer mi se učinila kao prava osoba koja voli svoj posao i decu koja na nesreću dane provode na takvom mestu umesto u prirodi, vrtiću, školi… Saznala sam da roditelji borave sa svojom decom tu i da im čitaju knjige. Nisam mnogo razmišljala i uz prethodnu konsultaciju sa Minom i Eli Gilić (povezala Minu i mene), mojim partnerkama u ovoj misiji, doneta je odluka da se knjige skupe, pripreme i spakuju. Kada je to urađeno, čekalo se samo na prevoz od Beograda do Čačka. Na kraju je donacija otišla, tek tri ili četiri meseca kasnije uz veliku pomoć Marije Bogdanović i Borisa Bojovića. Cacanska donacija

Cacanska donacija 1

Centar za socijalnu integraciju dece i mladih „Zvezda“ je sledeće mesto na koje su otišle knjige. Ovoga puta onoliko koliko sam fizički mogla da ponesem pre nego sam otišla na posao. Akcija sakupljanja je organizovana u knjižari Dereta, te sam u Knez Mihajlovu 46 odnela trideset knjiga različitih žanrova.

Centar za socijalnu integraciju dece i mladih Zvezda

U najpozitivnijoj književnoj grupi koja postoji na društvenoj mreži Facebook, Riznici knjiga, upoznala sam doktorku urgentne medicine Draganu Blagojević. Njeno radno mesto je hitna pomoć u okviru Doma zdravlja, te sam je, u spontanom razgovoru upitala trebaju li im knjige za pacijente u čekaonici. Odgovorila mi je da su najviše potrebne logopedu i da postoji još jedno mesto za koje ona zna da bi bili presrećni ako dobiju donaciju u knjigama. Tako je pedeset odabranih naslova otišlo logopedu u domu zdravlja kako bi rad sa decom bio lakši i stotinu knjiga Udruženju penzionera Paraćin.

DZ Paracin-logoped 1

Udruzenje penzionera Paracin

Kako je došlo do toga da sledeća donacija ode Dečijoj ustanovi „Dečija radost“ iz Iriga, više se ni ne sećam, zaista. Već duže vreme se pratimo preko Facebook-a i izgleda da je prirodno bilo da obradujemo decu do 6 godina slikovnicama, sveznalicama, bajkama i pesmicama. Knjige su poslate poštom, a dočekane sa puno radosti.

 

 

Moja davnašnja želja je bila da u svojoj kući, u selu Baćevac, napravim najveću seosku biblioteku privatnog tipa. Kako je to, u jednom teškom trenutku, život namestio ta želja nije mogla da mi se ostvari, bar ne na tom mestu. Međutim, kako znam da predan rad, ogromna ljubav prema knjigama i energija koju odašiljete vasioni sigurno rade za vas, ta želja mi se ostvaruje. U Zornića kući, etno domaćinstvu u mom selu, uz podršku vlasnika Elvisa Zornića i prvoj donaciji iz viškova Muzeja knjige, leta prošle godine sam zvanično presekla vrpcu i otvorila biblioteku. S proleća ove godine prvobitna zamisao je obogaćena te je ovaj seoski raj proglašen mojom kancelarijom na otvorenom iii u njemu se formira najveća seoska biblioteka sa knjigama na stranim jezicima. Kako Zornića kuća u svom sklopu ima kamp, restoran, mini zoo vrt sa prostorom za jahanje konja, atelje umetnika, eko wood stage za nastupe muzičara i predstave, logično je bilo da i strancima obezbedimo još jedan vid za kvalitetno uživanje u sporom protoku vremena u prirodi. Za sada je prikupljeno i smešteno na police 90 knjiga na francuskom, engleskom, češkom, grčkom, ruskom i nemačkom jeziku. Za prevoz knjiga bili su zaduženi Mirjana Bogdanović i Željko Pajić.

Zornica kuca donacija

Nakon jedne od objava, koja je apelovala na članove da doniraju knjige, javila mi se gospođa Slavica Komad, sa molbom da skupimo knjige za novootvorenu biblioteku u Ranilugu, Kosovo i Metohija. Sakupljanje je organizovano u Mesnoj zajednici Omladinski pokret iz Novog Sada i trajalo je, ako se ne varam oko mesec dana. Vrlo brzo je stotinu knjiga spakovano, samo se čekao dogovor oko prevoza. U susret su nam izašli iz organizacije Čepom do osmeha te su oni preuzeli knjige, ali sam im ja spakovala i sve čepove koje smo u tom trenutku imali, pošto ih moja porodica godinama skuplja.

Ranilug

Vesna Stanimirović je vaspitačica kakvu treba klonirati i zaposliti u svakom vrtiću koji postoji. Njeno radno mesto je vrtić „Stonogica“, Sremska Mitrovica. Ona je primer posvećenosti, tolerancije, strpljenja i kreativnosti. Pisala mi je u inbox stranice i nakon njene poruke, koja je sadržala tekst, fotografije i motiv, mogla sam da kažem samo jednu reč: DA. Za ovaj vrtić izabrano je stotinu prikladnih naslova (gore navedeno kakve knjige idu dečijim ustanovama ovakvog tipa) kako bi mališani mogli da razvijaju svoju ljubav prema izmaštanim likovima, uče se pravilima lepog ponašanja ili kako da recikliraju, neretko tu bude i bojanki ili knjiga sa nalepnicama. Kao poklon iznenađenja, u jednu od kutija je spakovan paket identičnih obeleživača koje je donirala Višnja Đurković. I ova donacija otišla je poštom.

 

 

Zahvalnost za sledeće dve donacije ide vlasniku Zornića kuće, Elvisu Zorniću, koji je na istom mestu jednog toplog junskog dana organizovao druženje dece iz Osnovne škole „Knez Sima Marković“ Barajevo, odeljenje Veliki Borak i Prihvatilišta za decu Beograda, Voždovac. Domaćin i porodičan čovek, kome su deca na prvom mestu, lično je došao po knjige. Više o motivu i temi okupljanja možete pročitati na sajtu Kuća dobrih vesti. Obe ustanove su dobile po stotinu knjiga.

Osnovna skola Knez Sima Markovic Veliki Borak

Prihvatiliste

Kako cilj akcije „Knjiga za sve“ nije samo puko slanje knjiga, već i druženje sa čitaocima, malim i velikim, kao i kompletno opremanje svih područnih, najviše seoskih odeljenja i jedinica škola i vrtića, sledeća donacija bila je logična. Stotinu knjiga lično je odneto u vrtić „Vila“ Vrdnik koji pripada Dečijoj ustanovi „Dečija radost“ Irig. Dočekala nas je Jelena Vidanović, kojoj je ljubav prema deci ispisana na licu. Tog istog dana pokrenule smo i neke buduće i vrlo realne projekte kojima se radujemo kao deca. Za prevoz je i ovoga puta bio zadužen Željko Pajić.

 

 

Vrtic Vila Vrdnik citanje

Sakupljeno je knjiga za još tri institucije samo se čeka da organizujemo prevoz do samih lokacija. To je ujedno najveća poteškoća koju imamo što se tiče ove akcije. Do sada smo imali sreće da dobri ljudi velikog srca, porodica i prijatelji najčešće žele da izađu u susret i kada im je to usput povezu spremne pakete do knjigoljubaca. Svako daje svoj doprinos kad i koliko može, ali je on veoma značajan.

Kada smo kod doprinosa, firma Staklopan plus 11, koja se nalazi na adresi Stevana Dukića 14 na Karaburmi, obezbedila je da deo poslovnog prostora posluži za privremeni prijem donacija u toku trajanja radnog vremena. Evo šta stoji na vratima njihovog lokala:

65220709_10219821116820424_1248238665834954752_n

Hvala Vam na nesebičnoj pomoći 🙂 p.s. Ako Vam treba ogledalo ili da uramite sliku, pravi su umetnici 🙂 Možete ih posetiti na adresi koju sam navela ili pozvati na broj telefona 011/2773323 🙂

O našoj akciji pisali su i pojedini mediji – online portali 🙂 Hvala im što su i oni dali svoj doprinos 🙂

Youthnow

Kuća dobrih vesti

Bookvar

Priče sa dušom

BBC na srpskom

B92

Serbian Times

Blic

Nezavisne

Spisak donatora:

Izdavačka kuća Evro Book i zaposleni
Margareta Živković
Sara Sanja Blagojević
Nataša Ikonić
Branislava P. Teodosić
Jovana Jezdimirović sa ćerkama
Dijana Vučić
Kruno Šafranić
Saša Edi Đorđević i Jovana Atanacković
Marija P. Mandić
Izdavačka kuća Liber Novus
Dunja Jović
Jelena Radević
Mirjana Đurović
Eli Gilić
Novosadska razmena knjiga
Jelena Dimitrijević
Slatki snovi jastuci
Višnja Đurković
Marijana Andrejević
Radmila Kuzmanovski
Marija Darusi
Jelena Zajić Novaković
Marija Vašaš
Danijela Terzić
Emina Kunić Pešić
Porodica Horvatinac
Tatjana Pašić
Jelena Topić
Marijana Đurić
Danica Grbić
Klaudija Branc Milanović
Nikola Mira Radomirović
Danijela Đorđević
Ksenija Pešić
Marija Rakić
Svetlana Ilić
Željko Pajić
Jasmina Kerekes
Izdavačka kuća Kreativni centar
Apropo knjižara
Biljana Detiček ex Mijalković
Marija Jakovljević
Neda Krstić
Izdavačka kuća Enco Book
Izdavačka kuća Miba Books
Kristina Kragović
Nada Jovanović
Tanja Milosavljević
Izdavačka kuća i distribucija Makart
Kontrast izdavaštvo
Tonia Milenković
Tatjana Bojović
Nataša Dražić
Ana Petrović
SUBNOR Novi Sad
Dragana Topalović
dve anonimne donatorke i ja

p.s. Spisak je namerno ovakav, nisam želela da ističem na prvom mestu izdavače ili donatore sa najviše knjiga, jer je svaka knjiga bila podjednako važna 🙂 Zato hvala Vam svima 🙂

Zahvalnica Knjiga za sve

Nastaviće se…

Noću čujem zvezde – Mala princeza

53619749_2007354059392421_6784192626930221056_n

Kako je za mene „Noću čujem zvezde“ postala dostojna zamena „Malog princa“ odnosno „Mala princeza“ 

Dugo, baš dugo, sam u glavi, na papiru, ali i ispred belog word papira skockavala mišljenje za ovaj dragulj od knjige. Gledam kursor kako trepće, gleda i on mene. Kako da se suzdržim da vam ne napišem sve što me je fasciniralo dok sam je čitala, pa i posle toga. Simbolika koju uočite tek na kraju, ako se zamislite nad rečima i rečenicama, pa i čitavim stranicama, vas lupi po tintari uljuljkanoj u ružičastoj stvarnosti. Može li se pojmiti kako se oseća dete koje u periodu od devete do desete godine postepeno gubi vid i sa čim se sve suočava ?! Mafalda je jedna radoznala osnovka koja boluje od retke bolesti zbog koje joj se pred očima stvara „izmaglica“ kako to ona voli da kaže. Najbolji drugar joj je mačak, a omiljeno mesto na svetu jedna trešnja. U tom drvetu, prelepih cvetova, krije se simbolika zvezdanog neba, a malena heroina sedi na njenim granama kao na oblacima. Ili sam samo dala mašti na volju, i previše… Upadajući u raznorazne neprilike kao i sva deca njene dobi, Mafalda pokušava na sve načine da se izbori sa sve većim mrakom i pronađe bar tračak svetlosti. Meni je bilo nemoguće da ne osetim svaki sekund njene tuge, te tanane, skoro paučinaste emocije . Ipak, nema patetike u ovim redovima koje je napisala osoba koja boluje od iste te bolesti. Nije obimna, što znači da je autorka, sažela, kao Igor Kolarov u „Agiju i Emi“ samo ono što nam je potrebno da se opasuljimo i prihvatimo sa zahvalnošću naše živote koji su nam dati. Zaista imate utisak kao da razgovarate sa malom, a tako velikom zaljubljenicom u život. Čisto i hrabro srce uvek pobedi, kakav god problem da je pred njim. Čikam vas da se posle ove knjige požalite na neku glupavu stvar. Potrčite za zracima sunca i dugo dugo posmatrajte zvezde. 

Omiljeni citati: 

  • „Baš je neobično osećati se srećnim zbog nečega što se može raditi bez očiju. I bez naočara.“
  • „Da, kad porastem, mogu da vidim kako izgledam.“
  • „Mrak u stvari nije soba bez prozora i vrata. Mrak je neman koja ti pojede sve tvoje crne masline i tvoje snove.“
  • „Baka je govorila da se ono što se ne ispoba ne može razumeti. Zato ja isprobavam.“
  • „A ja sam u zatvoru, kao da me je uhapsio Skotland Jard, samo što su moje rešetke napravljene od magle, a svi moji drugovi iz ćelije su se razbežali.“

    Više o knjizi ovde

    Mojih ********** zvezdica

Intervju sa Darkom Gajićem

Kućica_na_Drini,_Bajina_Bašta_012

Дарко Гајић je urednik srpske Vikipedije i tvorac stranica koje danas imaju Музеј књиге и путовања, НВО Адлигат – Book and Travel Museum, NGO AdligatEdi Saša Djordjević, Marija Miketić, Ljiljana ŠaracZeljko PetrovicPatrias SemendriaEli Gilic mnogi drugi  Sledi naš razgovor na koji sam strašno ponosna 

1. Vi ste, i ako u penziji, odlučili da svoje dane provedete na putu obilazeći zemlju dok vam oko vrata visi fotoaparat. Osećate li se ponekad kao pčela radilica u fabrici kulture čije ,,proizvode,, pre ili kasnije svi koristimo ?

 Ljubav prema fotografiji postoji još iz vremena rane mladosti, kao i putovanja, koja su vezana za neko srećnije vreme, misleći na slobodu i bezbednost. Posle mnogo godina su se ta dva zanimanja skupila na jedno mesto i zasad rezultat toga je preko 20.000 fotografija postavljenih na Ostavi Vikipedije i napisanih preko 2600 stranica.

2. Kao urednik Vikipedije na srpskom jeziku dajete doprinos u otkrivanju novih zanimljivih, zaboravljenih i zapostavljenih lokacija ili značajnih ljudi. Sigurno možete izdvojiti neku anegdotu koju ste zapisali u svoj putnički dnevnik (možda buduću knjigu) ?

 Pored glavnih turističkih destinacija, koje naravno treba posetiti, uvek me iznenade slučajno pronađene lepote prirode ili ljudi koji samo svojom dobrotom ili gostoljubivošću dočekaju nas, koji se tu zateknu. Komunikacija sa njima, od pitanja I potpitanja najčešće dovode do toga da se mi poznajemo od davno i da je samo bilo pitanje kada ćemo da se ponovo sretnemo.

3. Ako nema na Vikipediji kao da ne postoji. Da li potvrđujete ovu rečenicu (ona se vezuje i za Facebook)?

 Vrednost Vikipedije je u broju I kvalitetu stranica, obrađenih u više stotina kategorija, koje da ne zaboravimo, postavljaju volonteri širom sveta. Ima još dosta toga da se radi i na nama urednicima ostaje da popunimo praznine koje nedostaju među stvaraocima, od pisane reči do slikarstva i drugih umetnosti, naučnici, sportisti I mnogi drugi koji svojim radom zaslužuju mesto na Vikipediji.

4. Zdravstveno stanje vas je u jednom trenutku sprečilo da nastavite svoj radni vek, ali se ipak niste odlučili da usporite. Šta vas navodi da svojoj misliji pristupite maksimalno ? Žudnja za znanjem ?

 Kao što volim da kažem, u predhodnom životu sam se bavio i zanimao sasvim drugim stvarima i imao drugačije obaveze. Sada imam više vremena za sebe i svo vreme ovog sveta. Uzaludno bi bilo tu slobodu ne iskoristiti i za ličnu edukaciju, a kad nešto saznaš to negde trebalo bi zapisati, pa možda će se naći neko koga to interesuje.

5. Sigurno vam je teško da izdvojite nekoliko stranica koje su vam baš drage ali ću vas zamoliti da to ipak učinite. Neka one dobiju svoje mesto i ovde.

 Stranice koje me posebno zanimaju i koje uređujem, u najvećoj meri su vezane za spomenike kulture, biografije i za pravoslavlje. Kada sam počeo, neprijatno sam se iznenadio da, recimo, Spomen-kosturnice na Ceru, na Mačkovom kamenu, Spomenik Mihajlu Obrenoviću u Beogradu, nisu bile obrađene i nisu imale stranicu na Vikipediji. I tako još ništa manje značajnih 1500 spomenika kulture. Ipak, za mene su na prvom mestu stranice u kategoriji biografija, gde se ne retko uz stvaralašto, unose i sudbine tih ljudi.
Na stranicama Vikipedije tako su se našli mnogi nosioci Ordena Karađorđeve zvezde iz Prvog svetskog rata, mahom seljaci, obični porodični ljudi. Tu su I Vukovi pevači, od kojih je pored Filipa Višnjića, Vuk Karadžić skupljao epske pesme ili dobrotvori od čijih su fondova živeli i obrazovali budući lekari, inženjeri i drugi stvaraoci.
Od biografija osoba novije istorije posebno sam ponosan na stranice pesnikinje Ane Ilić, humaniste Arno Gujona, ili poštavaoca Srbije i srpske vojske tragičnih dana na Krfu Janisa Janulisa…

Intervju sa Marijom Stamenković

Marija

Marija Stamenković je književni prevodilac i urednica IK Silesija. Razgovarale smo o lepim i ne tako lepim stranama izdavaštva, ali i najavile promociju treće knjige ove mlade izdavačke kuce 🙂

1. Najgora i najbolja situacija koja vam se desila kao književnom prevodiocu?

❤ Među najboljim situacijama koje su mi se desile kao prevodiocu je obuhvatnije razumevanje književnih dela dok ih prevodim, na nekom nivou koji ne može lako da se dosegne čitanjem. Kao da uspevam da proniknem u glavu pisca i doživim celo delo iz njegove perspektive. U pitanju je intenzivna empatija. To obično rezultira dubokim emotivnim doživljajem književnog dela. Najgora situacija koja mi se desila kao književnom prevodicu je svakako krađa prevoda, nakon koje sam shvatila da mi je veoma teško, na ivici nemogućeg da zaštitim svoja autorska prava. Nakon konsultovanja sa svim relevantnim institucijama i advokatom, shvatila sam da kod nas ne postoji čak ni registrovani veštak za književnost, koji bi veštačio u slučaju krađe književnog prevoda. Nakon potrage za osobom koja bi mogla da veštači u mom slučaju, suočila sam se s tim da su sve relevantne osobe odbile da to rade, jer niko neće nikome da se zamera. Mala je čaršija. Izgleda da se krađe prevoda često dešavaju, ali očito to nije nešto što izaziva ni pažnju medija, ni javnosti.

2. Preveli ste 30 knjiga do sada. Koja od njih vam je omiljena? Po čemu biste je izdvojili: tehnički teža za rad, sadržaj koji se izdvaja od ostalih ili nešto treće…

❤ Teško mi je da izdvojim omiljenu. Možda me je najviše zaintrigirao Bulgakovljev Veliki kancelar zbog odsustva cenzure, koja postoji u Majstoru i Margariti (u pitanju su različite verzije istog romana). Fascinantno je da je sam Bulgakov morao da cenzuriše tu prvobitno objavljenu verziju, jer je uvideo da bi mogao da izgubi život ako napiše svoju zamisao bez zadrške. Zato je pisanje poslednje verzije trajalo 12 godina, jer je pisao, pa spaljivao glave, pisao, pa ih ponovo spaljivao iz straha da će zbog toga završiti u gulagu, kao mnogi njegovi prijatelji. Citat iz tog romana „Rukopisi ne gore“ postao je krilatica, a sam roman spomenik stvaralačkoj slobodi. Drage su mi i knjige Birsa, Beloua i Sologuba, jer sam veliki ljubitelj tih pisaca. Naročitu naklonost gajim prema Jalomovom Krvniku ljubavi. Među najzahtevnijim prevodima koje sam uradila je definitivno Kaningemov roman Sati. Kaningem je bio inspirisan stilom pisanja Virdžinije Vulf, pa je malo eksperimentisao sa sintaksom, a to je u to vreme bio veliki izazov za mene. Takođe, najkompleksniji prevod koji sam uradila bila je Enciklopedija književnih junaka. Da citiram jednog urednika leksikografije: „Ko nije prevodio enciklopediju, ne zna šta je muka!“

3. Urednica ste u IK Silesija. Sa kakvim se teškoćama suočava jedan mlad izdavač u Srbiji?

❤ Sa svakakvim, od birokratskih, pa do potpunog odsustva sluha institucija da nam je potrebna podrška. Makar savetodavna. Ili barem u vidu nekakvih finansijskih olakšica, ili, još bolje, dotacija. Umanjeni knjižarski rabati. Izdavački posao je veoma kompleksan i zahteva koordinaciju tima saradnika i mnogo specifičnih i raznovrsnih zadataka. Istovremeno je veoma kreativan i zanimljiv. Međutim, teško je opstati samo od entuzijazma, a postizanje održivosti zahteva vreme. Nadam se da će Silesija odoleti izazovima koji joj predstoje.

4. Hoce li u izdanju IK Silesija uskoro biti i stranih izdanja?

❤ Hoće. Štaviše, već imamo dva prevoda u pripremi i nestrpljivo čekamo da uđu u štampu. Kako smo se prvenstveno usmerili na kvalitetan humor, smatramo svojom dužnošću da ne zanemarujemo inostranu književnost tog žanra. Neću sada otkriti koji autori su u pitanju, ali ću reći da su poznati i da je jedna od tih knjiga veoma fascinantna, jer je u pitanju prvi prevod poznatog pisca. Nesvakidašnja satira! Eto, malo sam vas zaintrigirala.

5. Dvadeset i osmog februara očekuje se promocija knjige „Opšte mjesto“ Predraga Rašule u vašem izdanju. Time se ozvaničava izlazak treće knjige domaćeg autora, ali ovoga puta na ćirilici. Uočavam sve manji broj knjiga štampanih tim pismom. Kakav je vaš stav povodom toga?

❤ Teško mi je da zauzmem konkretan stav povodom ćirilice zbog specifičnosti našeg tržišta. Svojevremeno, u Jugoslaviji, prosečan tiraž knjiga bio je 10.000 primeraka. Danas se 500 primeraka nategnuto smatra prosečnim tiražom. Štampanje knjiga na ćirilici ograničava krug ljudi, koji će knjigu pročitati. Na žalost, to je takođe nešto o čemu izdavač mora da razmišlja ukoliko želi da opstane na našem tržištu. U idealnoj varijanti, knjige bi se štampale i na ćirilici, i na latinici, ali to skoro niko ne radi, jer iziskuje dodatne troškove. Mislim da je bitno negovanje ćirilice kao našeg pisma, ali još više našeg jezika, koji je zbog progona lektora iz medija, pa i izdavaštva, osetno ugrožen.

Intervju sa Sanjom Ciganović

51430504_2281271152143331_1635262236211544064_n

Pred vama je zanimljiv razgovor sa Sanja Ciganovic – autor 

1. Um, drum i ostalo je blog koji pišete za svoju dušu, ali su pratioci prepoznali iskrenost u svakoj priči. Šta je misija? Motivisati pojedinca da se oslobodi stega ili konačno živi svoj jedan jedini život sada i ovde?

 Pre bloga, naišla je inspiracija za “Priče iz života razvedene mame”. Ne živim od pisanja niti ću, te priče su se nastale potpuno nepozvane. Gostovale su na tuđem sajtu. U želji da napravim kompletnu priču iz života razvedene mame, napravila sam svoj blog. Ime bloga “Um, drum i ostalo” samo se pojavilo. Sa svojim umom sam na “ti”. Volim miris druma, benzina, zvuk motora i škripu guma po vrelom asfaltu. Moj blog postao je moje igralište, bez namere da od toga bilo šta zaradim. Priče su se nizale a um je radio i proizvodio nove. Neke su u katergoriji “Um” a neke u “Drum”. Ostaloga već ima previše. Pišem ih onako kako ih doživljavam. Ne ulepšavam stvarnost i ne šećerim gorke teme. Neki za to imaju želudac a neki nemaju. Život je čudna mešavima raznoraznih osećaja i osećanja, iskustava, susreta, poznanstava i veza. Mali je procenat slatkih momenata. Divim se onima koji mogu da žive u svojim svetovima od čokolade, predstavljaju svet kao divnoću i prelepost, potkrepljenu slikama njihovih savršenih života. Moj život je meni najbolji. Obožavamo se međusobno.
Misija mog bloga su čitaoci koji se ne plaše istine kad krenu da je traže. Ko god je spreman na istinu, mora biti spreman i na posledice koje pronalaženje istine donosi, kao i odgovornost koju time stiče. Na mom blogu nema ulepšavanja stvarnosti, osim kada pišem o motorima. Tu sam potpuno subjektivna jer strast ima sve boje ovog sveta. Život je upravo sad i ovde. Ne juče, jer ako bih gledala u juče saplelo bi me svašta danas. Sutra je sutra. Nova Energija, novi susreti, ljudi, misli…

2. Kratke misli koje objavljujete pod hešteg #sanjizmi predstavljaju pravu riznicu jednostavnih, a mudrih zaključaka. Jesu li se nekada iz njih razvili opširniji postovi na blogu?

 Uglavnom je put obrnut. Te, kako ste ih nazvali jednostavne i mudre misli, uglavnom su produkt mojih razgovora sa ljudima, na različite teme. Sve je jednostavno. Ljudi imaju potrebu da komplikuju. Ne volim puno da pričam. Smatram da je puno priče odbrana ljudi koji nemaju šta da kažu a zavisni su od publike koja im se divi. Zaista volim jednostavnost. Možemo da se gađamo lifecoach terminima koje ljudi neće razumeti. Gubljenje vremena sa obe strane. Skoro sve može da stane u jednu prostu ili proširenu rečenicu. Ko želi i ima kapacitet, shvatiće je. Ostali će da je čuju ili pročitaju samo da bi sebi dali slobodu da odgovore, često o nečemu potpuno drugom. Jednostavnost misli ne dozvoljava širinu. Istina je jednostavna, uobličena i konkretna.

3. Bez pardona i dlake na jeziku kažete šta mislite. Ima li više onih ljudi koje istina boli ili onih koji vam pruže ruku i kažu „svaka čast“?

 Vaspitana sam da budem dobro dete koje se ne protivi, koje sve shvata i prihvata onako kako drugi kažu. Moja priroda je sasvim drugačija. Moje mišljenje je moje i ja za njega imam odgovornost, bez obzira da li ga napišem na blogu, kažem u TV emisiji ili u razgovoru sa prodavačicom. Sasvim je OK da se ne sviđa svima. Ulepšavanje stvarnosti je protiv moje prirode. Ili umeš da preživiš ili ne umeš. Život nikoga ne čeka. Ko ume, ide dalje. Za ostale… Game over. Nije mi problem da kažem da je car go. Problem imaju oni koji žele da ga vide drugačije, kao savršeno biće. Dakle, problem nije moj. Mirno spavam. Velike probleme rešavam, koliko je do mene ili ih izdrobim u male probleme. Malim problemima se ne bavim. Otporna sam na ružne reči, drugačija mišljenja, tuđe otrove. Jedino na šta nisam otporna je trošenje moje Energije. Obnavljam je sa onima koje volim. Uz vreme, to je moje najdragocenije. Iz tog razloga, parazitima ne dam da me troše. Moraju da potraže druge koji će da im pune večito prazne baterije.

4. Vi ste po izboru čitateljki Blic Žene 2016te proglašeni Naj Ženom. Znači li više podrška pripadnica istog pola ili snagu crpete iz sebe?

 Hvala mom bivšem mužu što imamo sjajno dete i što smo se razveli. Da nismo, verujem da bih bila nesrećna žena koja od kišeljenja kupusa pravi naučni projekat, očekujući da joj svet aplaudira. Svoja iskustva iz braka i razvoda stavila sam na raspolaganje onima koji danas prolaze kroz te priče. Blic Žena je prepoznala moj rad i podržala me. To je bila injekcija snage koju često sebi ubrizgam, kada se potrošim a nemam kad da se obnovim. Naj žena može i kada ne može. Nekad me probudi poruka osobe kojoj se duša raspada u noćnim satima. Možda je moja podrška i empatija jedino što, u tom momentu, ima. Svako zaslužuje pruženu ruku. Neko jednom a neko sve dok ne ojača dovoljno da može samostalno da ustane i ide dalje. Moja snaga je u meni. Drugima dozvoljavam samo da je uvećavaju, nikako da je troše preko mere. Sve je više jednoroditelja, kojima je moja pomoć dragocena. Broj onih kojima je preminuo bračni saputnik je skoro isti kao i broj razvedenih. I jedni i drugi su samo ljudi, potrošeni bolovima i borbom da se snađu i nastave. Muškarci imaju konkretna pitanja kako da se organizuju posle smrti supruge, kada ostanu sami sa decom, kućom, svojim sećanjima i emocijama. Dešavalo se da se jave žene koje ne zanima moje mišljenje već potvrda da su u pravu. Vrlo lako se razumemo, zaključe da sam drska i “da nije sve tako jednostavno”. Da, lakše je živeti u iluziji i držati se za svoju grešku samo zato što smo puno vremena uložili u nju. Zahvalim im se i znam da će se javiti za par dana. Kažu, razmislila sam i bili ste u pravu. Ne treba mi takva potvrda. Neko se pokrenuo ka sebi, da razmisli, da svoje misli-reči-dela stavi na kantar objektivnosti i promeni svoja uverenja. To je najveći i najteži korak, izaći na čistinu sa sobom, suočiti se i pobediti sebe. Tada znam da je moja misija uspela. Šta će, dalje, sa tim da urade njihov je izbor.

5. „Priče iz života razvedene mame“ je knjiga o kojoj se mnogo pričalo. Vraćate li joj se ponekad iako ste autor?

 I dalje ne znam iz kog dela mene su nastale te priče. Videla sam ih vrlo jasno, u glavi, u 3D kao filmove. Moje je bilo samo da ih stavim na elektronski papir pre nego što je knjiga nastala. Mnogo toga sam izmislila i mnogo toga je bazirano na ličnim događajima. Samo ja znam čega ima više. Svaka priča je zasebna celina. Iako se nastavljaju jedna na drugu, svaka nosi svoju mikro priču i poruku o realnom životu. Čuda su počela da se događaju kada su izmaštani delovi počeli da se ostvaruju. Možda ne bih primetila da mi, bliski ljudi, nisu skretali pažnju da mi se dešava nešto baš kao u onoj priči.. Zbog toga se svojoj knjizi rado vraćam. Podvlačim ono što se realizovalo, začuđena snagom podsvesti. Neke priče, prosto, traže da ih napišem, bodu me, svrbe sve dok ne izađu na svetlost ekrana. Vrlo često se desi da ih, zatim, pronađem u novinskim vestima iz celog sveta, u životima svojih prijatelja, u svakodnevnim dešavanjima. Sve više verujem da sam napisala knjigu koja se ostvaruje. Čak sam, iz šale, pisala na blogu priče koje sam namenila svojim prijateljima i eto, posle nekog vremena, moje lepe želje su im se ostvarile.
Zato kažem, oprezno i odgovorno. Uvek, i u umu i na drumu. Život je čudo u kome opstaju oni koji veruju u sebe.

Intervju sa Matildom Veljković

50472010_10218535453799652_6117725436165226496_n

Autorka čije knjige svrstavam u blago sa moje police, Matilda Veljković odgovara na moja čudnjikava pitanja  U zbirci priča Гвоздена капија – збирка прича о Голупцу možete pročitati i njenu „Ružini darovi“ 

1. Koji izraz tačnije opisuje vaše stvaralaštvo, etno ili folklorna fantastika?

 Najveći deo mog stvaralaštva spada u nepravedno potcenjeni podžanr fantastike, folklorna fantastika. 

2. Iza vas su dva romana, pripovetke objavljene u tri zbirke, a pišete i za nekoliko portala. Kako uspevate da u eri modernog izraza, koristite starinske, bogate i šarenolike reči koje nalikuju vezu?

 Moja ljubav prema arhaizmima je neizmerna. Obožavam da slušam žene sa sela kako govore, bilo da su iz okoline Niša, Pirota, Peći, Smedereva…Dijalektičko bogatstvo srpskog jezika me takođe očarava, naročito kada je u kombinaciji sa lokalizmima. Zapravo volim sve što ima makar malo “patine”, izvornog u sebi i tu ljubav prenosim na papir. Uz pravilnu upotrebu, sa merom, te reči su magičan prah, zrno soli.

3. Istočna Srbija je, bar po vašem opusu, jako inspirativna za stvaranje novih priča. Kada je krenulo to interesovanje za običaje i način života vašeg kraja?

 Istočna Srbija je smaragd među draguljima. Meni je taj smaragd dat u nasleđe. Verujem da inspiracija ne bi izostala ni da sam sa juga ili severa…Srbija je zlatna škrinja puna blaga. Ovako, kao neko ko je živeo u Kostolcu, Petrovcu, Zaječaru, i kao neko koga inspiriše usmeno predanje, Braničevski i Timočki okrug su moje polje kretanja i istražvanja, moja začarana šuma. Ljubav prema folkloru ponela sam od kuće. Na selu sam, uz priče i bajalice prababe Vukosave, zavolela strašne priče, dok mi je čvrste temelje tradicionalnog vaspitanja stvorila majka. Uživala sam uz priče pored vatre, dok sam učila da predem vunu ili krunim kukuruz u kotaricu. Iako sam na selu provodila vikende, delove raspusta, dotakla sam deo magije koju putem pisane reči želim da prenesem i sačuvam. To je moja misija.

4. Pustoš u selima, prenaseljeni gradovi, a nove generacije malo toga znaju o tradiciji, običajima, selu… Ako ne poštujemo korene, znamo li ko smo?

 Nailazim na ljude koji se zaista ponašaju kao tikve bez korena. Sve vezano za tradiciju, poreklo…ma sve starije od njih samih im je mrsko i nije im bitno. Kao da je svet nastao njihovim rođenjem, a njihovom smrću će se i izbrisati. Ne umeju da igraju kolo! Trudim se da ih razumem, iako je moje stvaralaštvo namenjeno ovoj drugoj grupi sa kojom smatram da je teže manipulisati, koja nosi mudrost predaka. Te glave treba negovati. Oni će sačuvati društvo od totalnog posrnuća. Takvi su sačuvali veru onomad. To su ljudi koji umeju da vole svoje i kojima nije tuđe slađe i bolje: ni žena, ni kuća, ni parče hleba, ni parče neba.

5. Koje knjige domaćih pisaca na ovu temu su vam drage i preporučujete ih čitaocima?

 Srpske narodne pripovetke, Vuk S. Karadžić, krenimo od njih. Od pripovetke “Usud”, tačnije. Od azbuke, pa polako.

🙂 Змај и Милена

 

Intervju sa Nemanjom Cvijetićem

knjiga

Iskren do bola, duhovit na prvu, emotivan i nimalo lažan – Nemanja Cvijetić, autor knjige Čarobnjakova ispovedaonica, izdavačke kuće Silesija

1. Nemanja, šta nemate, a voleli biste da imate kao pisac, ako se piscem smatrate? (i pored izdatih knjiga, mnogi se ne smatraju piscima i obrnuto)

 Pa, iskreno, ne smatram se piscem. Sada sigurno ne, a pitanje je i dali ću se ikada smatrati. To je nekako stvar kvaliteta i kvantiteta. Kada bih morao da izaberem neku definiciju, neka bude objavljivani autor. Svakome može da se desi da napiše jednu knjigu. Stoga, kao objavljivani autor imam sve, osim strpljenja.

2. Nisu li čarobnjaci svi oni ljudi koji slede svoj put, gde god ih on vodio? A da pritom nikom ne naude, na prvom mestu sebi.

 Hahahaha, zanimljiva konstatacija, ali mislim da nisu. Pre su lutajuće lude, ali nije ni to loše. Nisu svi koji lutaju izgubili put.

3. Kada se „ispovedate“ kome se zapravo ispovedate?

 E, to ni do dan danas nisam uspeo da provalim. Možda delom sebi, ali opet – zašto bih, sebe valjda poznajem. Možda ljudima koji su mi bliski i koje volim, pa na taj neki moj uvrnut način hoću da im stavim do znanja da se nešto dešava u ovom mom svetu, ali opet – to bi značilo da oni te moje ispovedi protumače pogrešno ili kako njima odgovara. Tako da, zaista ne znam da kažem tačno. Možda neznancima, neznanci imaju lepu naviku da me razumeju.

4. Dobijete na poklon ram u koji možete da stavite pet slika, koje čine slagalicu i najbolje momente ili najvažnije ljude vašeg dosadašnjeg života, koje birate?

 Prvo jednu sliku sa bratom, slikao nas je jedan matori fotograf preko puta dedine i nanine kuće u Čačku. Toga se sećam kao da je juče bilo. Imao sam abnormalno veliku glavu za svoj uzrast, to bi trebalo da bude neki custom made ram, za tu fotografiju. Stavio bih jednu fotografiju roditelja, iz kafane, sa njihovog venčanja. Dok im se još na licu ocrtavala sreća, jer posle sam stigao JA i njihovi životi više nisu bili isti. Nana i deda, ali za njih i ne mogu da nađem i da sročim reči. Njih dvoje, ispred te kuće u Čačku. To je najveća mala kuća na svetu. Ostale dve bih ostavio blanko, možda ću jednog dana i ja imati porodicu, neka bude tu malo mesta i za potencijalne njih.

5. Vaša knjiga ima terapijsko dejstvo, te sam je dva puta pročitala, malo u sebi, malo na glas. Šta vi preporučujete kao lek za tmurne dane, od knjiga naravno?

 Uh, od knjiga za tmurne dane san ne znam baš, ako mi verujete, ja nešto slabo čitam. Ne pročitam nekad ni nešto što ja napišem, nekad mozak radi mimo mene. Da ste me pitali za muziku, tu bih se onda raspisao kao Šešelj. Ali evo, setih se jedne – CA Blues. Odlična, za tmurne dane, a s obzirom u kakvom vremenu živimo, rekao bih za svake dane.