Intervju sa S.M. Veljković

snezana-veljkovic 11

Nekada lekar, profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu, istraživač, pisac stručnih i naučnih radova, monografija iz oblasti sudske medicine, sada u penziji. S.M. Veljković je već izvesno vreme, u književnim krugovima, poznata kao pisac romana koji se dotiču teme kao što je istorija medicine.

  1. Tema svih vaših knjiga je istorija medicine, tj. ljudi koji su se njom bavili i rezultati koje su postigli. Za mnoge od njih smo znali nedovoljno informacija da bismo umeli da cenimo doprinos koji su dali . Postoji li medicinsko objašnjenje za našu „bolest“ brzog zaboravljanja i dobrog i lošeg?

Bilo bi divno da postoji, pa da je izlečimo sa nekoliko plavih pilula. Nažalost i ja sam bila iznenađena „količinom“ zaborava koji prekriva našu prošlost ( u ovom malom segmentu kojim sam se bavila). Stara je istina da pobednici pišu istoriju. To valjda podrazumeva da potiru, uništavaju ono što im ne odgovara. Posle  uklanjanja materijalnih dokaza prošlosti  sledi uništavanje pamćenja. Rezultat toga je neznanje. To neznanje je savršena podloga za nakaradno prepričavanje i tumačenje prošlosti. Postoji i nametnut zaborav. To je svesno prećutkivanje i potiskivanje prošlosti zbog uskih ličnih interesa, konformizma ili karijerizma.

      2.  Pored knjiga „Čovek koji nije znao sanskrit“, „Krila u mermeru“ i „U potrazi za Gledis“, iza vas su mnogi radovi usko vezani za medicinu. Šta vas je motivisalo da pređete na takozvanu „lakšu“ literaturu?

To što je „lakša“, dostupnija široj čitalačkoj publici. Prvo sam morala da prevaziđem saznanje da se na „žensko pismo“ gleda sa dosta nipodaštavanja. S druge strane želela sam da saznanja koje sam dobila istraživanjima (a koja su i detaljna i ozbiljna) prenesem na širi krug. Reakcije na moj prvi roman „Krila u mermeru“ dao mi je podstrek da nastavim da se bavim pisanjem. Čitateljke koje su bile oduševljene pričom,  bile su u pravi mah moje koleginice, lekarke, srednje i starije životne dobi; zatim moje studentkinje, prijatelji moje dece, nepoznate mlađe žene. Ove poslednje me obraduju podatkom ( i fotografijom) da Gledis čitaju na godišnjem odmoru.

      3. Vaš drugi roman „U potrazi za Gledis“ svoju radnju plete između Srbije (Jugoslavije) i Škotske. Detaljno su opisani predeli, događaji, Goli otok… Gde prestaje istina i počinje fikcija ? Konkretno, dali su Gledis i Miloš postojali?

Svi moji likovi u osnovi su autentični, sa stvarnim biografskim detaljima jedne ili više osoba koji se upotpunjuju. Zasnivaju se na dokumentarnim činjenicama i realnim zbivanjima.  Sigurna sam da su Gledis i Miloš postojali. U tim strašnim, danas nama nezamislivim vremenima, kada su jedino patnja i smrt bili izvesni, samo ljubav je mogla da se nesmetano razvija kao unutrašnji doživljaj. Da se prepozna u neplaniranim susretima i doživi kao istinska bajka.

  1. Postoji li priča na koju ste ponosni što ste je otkrili, a još uvek nije objavljena ni jedna jedina knjiga o njoj? Možemo li očekivati da upravo ona bude tema vašeg sledećeg romana?

Naravno, jedna neverovatno čudna biografija, koju mi je otkrio stariji kolega, lekar, istoričar medicine. Čak mi je  dao i osnovne podatke, dokumenta, fotografije. Radi se o mladom pruskom sanitetskom oficiru, lekaru, koji je 1912. došao u Srbiju kao deo nemačke medicinske misije. Ostao je u Srbiji pridružio srpskoj vojsci u sva tri rata, uzeo srpsko državljanstvo. Imao je neverovatno interesantan, na momente veoma tragičan život. Kroz život njegove porodice (pruske i srpske) prelamaju se događaji u Evropi  za vreme dva svetska rata i dva posleratna perioda. Već mesecima sam obuzeta veoma ozbiljnim istraživanjima. Radni naziv romana je Pruski Srbin, a šta će na kraju biti, ako bude, – videćemo!

      5. Član ste „Srpskog lekarskog društva“. Daju li vam ideje kolege iz sekcije ili je put kroz istoriju medicine neko vaše samostalno zadovoljstvo?

Da član sam Sekcije za istoriju medicine Srpskog lekarskog društva. Došla sam kod njih na poziv (bavila sam se istorijom razvoja univerzitetske nastave u Srbiji)  i otkrila potpuno nova polja interesovanja.  Svako od nas samostalno radi, istražuje, ali kad se na skupovima i sastancima pomene  neka tema ili ličnost koja vam privuče pažnju – to je prava stvar. Tačno imate osećaj da je sačekala da je otkrijete. I onda se ide u istraživanja.

Romani autorke ovde
* slika preuzeta sa sajta laguna.rs

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s