Intervju sa Marijom Stamenković

Marija

Marija Stamenković je književni prevodilac i urednica IK Silesija. Razgovarale smo o lepim i ne tako lepim stranama izdavaštva, ali i najavile promociju treće knjige ove mlade izdavačke kuce 🙂

1. Najgora i najbolja situacija koja vam se desila kao književnom prevodiocu?

❤ Među najboljim situacijama koje su mi se desile kao prevodiocu je obuhvatnije razumevanje književnih dela dok ih prevodim, na nekom nivou koji ne može lako da se dosegne čitanjem. Kao da uspevam da proniknem u glavu pisca i doživim celo delo iz njegove perspektive. U pitanju je intenzivna empatija. To obično rezultira dubokim emotivnim doživljajem književnog dela. Najgora situacija koja mi se desila kao književnom prevodicu je svakako krađa prevoda, nakon koje sam shvatila da mi je veoma teško, na ivici nemogućeg da zaštitim svoja autorska prava. Nakon konsultovanja sa svim relevantnim institucijama i advokatom, shvatila sam da kod nas ne postoji čak ni registrovani veštak za književnost, koji bi veštačio u slučaju krađe književnog prevoda. Nakon potrage za osobom koja bi mogla da veštači u mom slučaju, suočila sam se s tim da su sve relevantne osobe odbile da to rade, jer niko neće nikome da se zamera. Mala je čaršija. Izgleda da se krađe prevoda često dešavaju, ali očito to nije nešto što izaziva ni pažnju medija, ni javnosti.

2. Preveli ste 30 knjiga do sada. Koja od njih vam je omiljena? Po čemu biste je izdvojili: tehnički teža za rad, sadržaj koji se izdvaja od ostalih ili nešto treće…

❤ Teško mi je da izdvojim omiljenu. Možda me je najviše zaintrigirao Bulgakovljev Veliki kancelar zbog odsustva cenzure, koja postoji u Majstoru i Margariti (u pitanju su različite verzije istog romana). Fascinantno je da je sam Bulgakov morao da cenzuriše tu prvobitno objavljenu verziju, jer je uvideo da bi mogao da izgubi život ako napiše svoju zamisao bez zadrške. Zato je pisanje poslednje verzije trajalo 12 godina, jer je pisao, pa spaljivao glave, pisao, pa ih ponovo spaljivao iz straha da će zbog toga završiti u gulagu, kao mnogi njegovi prijatelji. Citat iz tog romana „Rukopisi ne gore“ postao je krilatica, a sam roman spomenik stvaralačkoj slobodi. Drage su mi i knjige Birsa, Beloua i Sologuba, jer sam veliki ljubitelj tih pisaca. Naročitu naklonost gajim prema Jalomovom Krvniku ljubavi. Među najzahtevnijim prevodima koje sam uradila je definitivno Kaningemov roman Sati. Kaningem je bio inspirisan stilom pisanja Virdžinije Vulf, pa je malo eksperimentisao sa sintaksom, a to je u to vreme bio veliki izazov za mene. Takođe, najkompleksniji prevod koji sam uradila bila je Enciklopedija književnih junaka. Da citiram jednog urednika leksikografije: „Ko nije prevodio enciklopediju, ne zna šta je muka!“

3. Urednica ste u IK Silesija. Sa kakvim se teškoćama suočava jedan mlad izdavač u Srbiji?

❤ Sa svakakvim, od birokratskih, pa do potpunog odsustva sluha institucija da nam je potrebna podrška. Makar savetodavna. Ili barem u vidu nekakvih finansijskih olakšica, ili, još bolje, dotacija. Umanjeni knjižarski rabati. Izdavački posao je veoma kompleksan i zahteva koordinaciju tima saradnika i mnogo specifičnih i raznovrsnih zadataka. Istovremeno je veoma kreativan i zanimljiv. Međutim, teško je opstati samo od entuzijazma, a postizanje održivosti zahteva vreme. Nadam se da će Silesija odoleti izazovima koji joj predstoje.

4. Hoce li u izdanju IK Silesija uskoro biti i stranih izdanja?

❤ Hoće. Štaviše, već imamo dva prevoda u pripremi i nestrpljivo čekamo da uđu u štampu. Kako smo se prvenstveno usmerili na kvalitetan humor, smatramo svojom dužnošću da ne zanemarujemo inostranu književnost tog žanra. Neću sada otkriti koji autori su u pitanju, ali ću reći da su poznati i da je jedna od tih knjiga veoma fascinantna, jer je u pitanju prvi prevod poznatog pisca. Nesvakidašnja satira! Eto, malo sam vas zaintrigirala.

5. Dvadeset i osmog februara očekuje se promocija knjige „Opšte mjesto“ Predraga Rašule u vašem izdanju. Time se ozvaničava izlazak treće knjige domaćeg autora, ali ovoga puta na ćirilici. Uočavam sve manji broj knjiga štampanih tim pismom. Kakav je vaš stav povodom toga?

❤ Teško mi je da zauzmem konkretan stav povodom ćirilice zbog specifičnosti našeg tržišta. Svojevremeno, u Jugoslaviji, prosečan tiraž knjiga bio je 10.000 primeraka. Danas se 500 primeraka nategnuto smatra prosečnim tiražom. Štampanje knjiga na ćirilici ograničava krug ljudi, koji će knjigu pročitati. Na žalost, to je takođe nešto o čemu izdavač mora da razmišlja ukoliko želi da opstane na našem tržištu. U idealnoj varijanti, knjige bi se štampale i na ćirilici, i na latinici, ali to skoro niko ne radi, jer iziskuje dodatne troškove. Mislim da je bitno negovanje ćirilice kao našeg pisma, ali još više našeg jezika, koji je zbog progona lektora iz medija, pa i izdavaštva, osetno ugrožen.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s