Intervju sa Matildom Veljković

50472010_10218535453799652_6117725436165226496_n

Autorka čije knjige svrstavam u blago sa moje police, Matilda Veljković odgovara na moja čudnjikava pitanja  U zbirci priča Гвоздена капија – збирка прича о Голупцу možete pročitati i njenu „Ružini darovi“ 

1. Koji izraz tačnije opisuje vaše stvaralaštvo, etno ili folklorna fantastika?

 Najveći deo mog stvaralaštva spada u nepravedno potcenjeni podžanr fantastike, folklorna fantastika. 

2. Iza vas su dva romana, pripovetke objavljene u tri zbirke, a pišete i za nekoliko portala. Kako uspevate da u eri modernog izraza, koristite starinske, bogate i šarenolike reči koje nalikuju vezu?

 Moja ljubav prema arhaizmima je neizmerna. Obožavam da slušam žene sa sela kako govore, bilo da su iz okoline Niša, Pirota, Peći, Smedereva…Dijalektičko bogatstvo srpskog jezika me takođe očarava, naročito kada je u kombinaciji sa lokalizmima. Zapravo volim sve što ima makar malo “patine”, izvornog u sebi i tu ljubav prenosim na papir. Uz pravilnu upotrebu, sa merom, te reči su magičan prah, zrno soli.

3. Istočna Srbija je, bar po vašem opusu, jako inspirativna za stvaranje novih priča. Kada je krenulo to interesovanje za običaje i način života vašeg kraja?

 Istočna Srbija je smaragd među draguljima. Meni je taj smaragd dat u nasleđe. Verujem da inspiracija ne bi izostala ni da sam sa juga ili severa…Srbija je zlatna škrinja puna blaga. Ovako, kao neko ko je živeo u Kostolcu, Petrovcu, Zaječaru, i kao neko koga inspiriše usmeno predanje, Braničevski i Timočki okrug su moje polje kretanja i istražvanja, moja začarana šuma. Ljubav prema folkloru ponela sam od kuće. Na selu sam, uz priče i bajalice prababe Vukosave, zavolela strašne priče, dok mi je čvrste temelje tradicionalnog vaspitanja stvorila majka. Uživala sam uz priče pored vatre, dok sam učila da predem vunu ili krunim kukuruz u kotaricu. Iako sam na selu provodila vikende, delove raspusta, dotakla sam deo magije koju putem pisane reči želim da prenesem i sačuvam. To je moja misija.

4. Pustoš u selima, prenaseljeni gradovi, a nove generacije malo toga znaju o tradiciji, običajima, selu… Ako ne poštujemo korene, znamo li ko smo?

 Nailazim na ljude koji se zaista ponašaju kao tikve bez korena. Sve vezano za tradiciju, poreklo…ma sve starije od njih samih im je mrsko i nije im bitno. Kao da je svet nastao njihovim rođenjem, a njihovom smrću će se i izbrisati. Ne umeju da igraju kolo! Trudim se da ih razumem, iako je moje stvaralaštvo namenjeno ovoj drugoj grupi sa kojom smatram da je teže manipulisati, koja nosi mudrost predaka. Te glave treba negovati. Oni će sačuvati društvo od totalnog posrnuća. Takvi su sačuvali veru onomad. To su ljudi koji umeju da vole svoje i kojima nije tuđe slađe i bolje: ni žena, ni kuća, ni parče hleba, ni parče neba.

5. Koje knjige domaćih pisaca na ovu temu su vam drage i preporučujete ih čitaocima?

 Srpske narodne pripovetke, Vuk S. Karadžić, krenimo od njih. Od pripovetke “Usud”, tačnije. Od azbuke, pa polako.

🙂 Змај и Милена

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s