Intervju sa Sašom Edijem Đorđevićem

Debitant na književnoj sceni, Saša Edi Đorđević, odgovara na pitanja o svom prvencu, sajamskom hitu izdavačke kuće Evro Book  Da ne bih bila pristrasna, samo ću Vas pustiti da uživate u odgovorima

1. U tvojoj sam knjizi saznala kako je izgledao život čuvenih turskih ratnika čija me je sudbina oduvek intrigirala. Niko nam ih nije do sada ovako približio. Šta je tebe navelo da napišeš baš ovu priču?

 Sigurno postoje bolji opisi janičarskog školovanja i života, ali “Janičar” od početka do kraja daje sliku iz drugog ugla, van šablona koji bi mogao da se očekuje na osnovu naslova. Kada sam odlučio da tema romana bude život našeg naroda pod osmanskom okupacijom u godinama posle pada poslednjih ostataka srpske srednjevekovne države, otimanje dece iz porodica mi se učinilo kao dobar, težak, mučan osnov za pletenje priče.

2. Nadaš li se, potajno, da će “Janičar”, što zbog istorijske tematike što pionirskog poduhvata, jednoga dana završiti kao lektira?

 Često čujem priče da je potrebno izvršiti temeljnu rekonstrukciju programa lektire u našim školama, jer je on decenijama isti i gubi na aktuelnosti i atraktivnosti. Današnja deca, omladina, čitaoci uopšte, nemaju ista interesovanja kao njihovi vršnjaci u ranijim generacijama, tako da očekujem promene uskoro. U tom svetlu, voleo bih da se ovaj roman nađe u grupi novih dela koja će biti uvrštena u obavezno školsko štivo. Verujem da za to ima razloga.

3. Na Vikipediji sam pročitala da postoji janičarska vojna muzika za marširanje koja je inspirisala Betovena i Mocarta u njihovom stvaralaštvu. Inspirišu li tebe junaci o kojima si pisao, da uradiš muzičku podlogu koju bi čitaoci puštali dok čitaju knjigu?

 Pitanje stiže u pravom trenutku, budući da je moj bend, Patrias, pre nekoliko dana dobio ponudu da sa klasičnim muzičarima, našim prijateljima, uradi muziku inspirisanu ovim romanom, njegovim ritmom, radnjom, emocijama koje nosi… To bi praktično bila filmska muzika. Ideju smo prihvatili i mislim da ćemo rad započeti pre kraja ove godine.

4. Prvu posvetu namerno ili nenamerno, ako se sećaš, napisao si kome ?

 Sećam se, naravno, to se ne može zaboraviti. Napisao sam je svojoj devojci, Jovani, koja je bila uz mene tokom pisanja, od prvih redova do kraja, i bila je, takoreći, moj prvi recenzent. Posle izdavanja romana i svega što ga prati, ispostavilo se da je u potpunosti bila u pravu.

5. Čiju pohvalu (aplauz) priželjkuješ ili bi priželjkivao da je ta osoba naš savremenik ?

 Voleo bih da čujem mišljenje o ovoj knjizi koje bi dali Ivo Andrić i Meša Selimović. Voleo bih da čujem i neke naše savremenike, ali ako bih njih ovde imenovao, ispalo bi da ih “prozivam”, pa ću to zadržati za sebe. Potajno se nadam da će oni, pre ili posle, pročitati roman ovog književnog debitanta.

EDIart

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s