Intervju sa Marijom Miketić

Autorka knjige Krv u ledu, Marija Miketić odgovara na pitanja o pisanju, piscima, književnosti, čitanju – svemu onome što me interesuje kada stanem lice u lice sa jednim piscem.

Ima li istine u tome da pisci svojim likovima dodeljuju one osobine koje bi voleli sami da imaju?

 Svaka knjiga je knjiga o sebi. Ma koliko bio plodan i bogat, pisac polazi sa sopstvenog stanovišta i iz lične vizure, neminovno bojeći i svoje likove osobinama koje već poseduje ili bi želeo da ih ima. Evgenija Hajden ima nešto od moje plahovitosti, cinizma i zadiranja u psihu, a fatalnu privlačnost sam joj podarila verovatno zato što ona meni nedostaje. Protagonistkinja romana Krv u ledu, Danja Šener je skoro pa moj verni alter ego po psihološkom sklopu, jer je buntovna, hrabra i spremna da uvek bira istinu bez obzira na cenu i posledice, ali ona je i pokorna, razumna, krotka, blaga, neosvetoljubiva, a to su osobine koje bih volela da posedujem u izrazitijoj meri. Roman diptih na kome trenutno radim, a u čijem središtu je jedna vatrena, mlada žena Jana Komrakov takođe poseduje neke moje osobine, ali to su samo osnove građe jedne ličnosti. Likovi nas nadrastaju kao i naša deca, imaju samostalan put i život izvan mašte onoga ko ih je stvorio i osmislio, uslovljeni su životnim okolnostima, vremenom, svojim izborima, partnerima, rođenom ili stečenom porodicom. Sve su to komponente koje ih formiraju i pisac ima zadatak da stvori lik koji mora da korespondira sa realnošću, a opet da bude jedinstven i poseban. Moji romani obiluju narazličitijim muškim i ženskim karakterima, ali u svakom od njih ima ponešto od nekoga koga poznajem.

Nije li presudno čitanje lektire onda kada je predviđeno vreme za nju ili je čak poželjno odstupanje?

 Veliki sam protivnik svega što je nametnuto i obavezno, pa samim tim i čitanja po zadatku. Smatram da decu treba hrabriti, zainteresovati, podsticati na čitanje kao i na prve korake ili zeleno povrće, za koje moja deca i dalje govore da je nastalo od žabe, dok god sama ne uplove u svet literature iz koga se mnogi nikada ne izbave, doživotno ostajući dosledni tom slatkom, a često i apsolutnom ropstvu. Odbijala sam da čitam školsku lektiru iz bunta i prkosa, dok sam, međutim, ostajala u krevetu prekrivena preko glave, sa lampicom i knjigom do sitnih sati, čitajući ono što sam sama odabrala. Bez stega i prisile, mašta je otvorena, sposobni smo da se prepustimo novim svetovima i bićima, da se izmestimo u neko drugo vreme i nepoznate prostore. Aktuelna školska lektira odavno vapi da se rediguje i prilagodi novim generacijama, modernijim temama koja bi im ukazala da knjige nisu dosadna štiva, već avanture. Kapitalna dela velikih svetskih pisaca koja su zastupljena u lektiri treba pročitati u životnoj i čitalačkoj zrelosti. Kako bi bila shvaćena na pravi način. Kao odrasla pročitala sam sve knjige koje sam propustila ili površno čitala u školskom dobu i doživljaj je bio neverovatan. Anu Karenjinu čitam svake druge zime, znam je gotovo napamet, i to je moja najomiljenija knjiga ikada napisana.

Ima li „loših“ nekorisnih knjiga, po Vašem mišljenju ?

 Nijedna knjiga nije nekorisna. Iza svake stoji neka emocija, doživljaj, posebni trenutak koji je u knjizi zahvaćen iz života kao što je i malo slane vode u šaci deo okeana. Lično nemam jasno definisanu sklonost prema određenom autoru ili žanru, već moj izbor obično opredeli stil pisanja, nadmoćnost, snaga i veština upotrebljenih reči ili ono što nazivamo tajnom spisateljskog zanata, zatim sama dopadljivost i originalnost priče, kao i novi ugao sagledavanja životnih nedoumica. Podjednako volim istorijske i savremene teme, a najviše me privlače one knjige koje me nadahnjuju na pisanje. Kao i svako ko se bavi pisanjem od najranijeg uzrasta, često se suočavam sa smislom odnosno besmislom posezanja za tom mukotrpnom i prezahtevnom rabotom. Kada pročitam dobru knjigu zapitam se šta još posle nje može ili treba da bude napisano i zašto bih ja bilo šta pisala što će ostati u senci značajnih dela, a onda pročitam neko osrednje štivo i shvatim da treba da pišem. Loše knjige su blagoslov za moje samopouzdanje, hrane mi ego, mada i iz njih obično izvučem i nešto korisno, a da nije baš ovoliko sebično. Jednom sam se mučila sa Evom Ras. Bila je to autobiografija sa obiljem besmislenih rečenica poput: sela sam da pišem, pa sam pomislila šta će čitalac da pomisli o ovome što pišem… i sve takve beznačajnosti. Pročitam je nekako na preskoke i zamislim se. Nije bilo uzalud, jer je na jednom mestu pomenula, tek uzgred, kako sada ima nekoliko kuhinjiskih krpa i ne mora da se žuri da ih pere kao ranije kada je imala samo jednu krpu. Eto zbog te krpe je vredelo uložiti napor, jer koliko se puta mi zapitamo kakov bi nam život bio kada bismo imali samo jednu šerpu, jednu hajinu ili jednu krpu, najzad, već sve uzimamo olako. U svakoj knjizi može da se nađe bar jedna krpa!

Danas se, čini mi se više obraća pažnja na dinamičnost priče, a manje na sklad, lepotu napisanog… Da li je zaista knjiga-književnost-literatura postala instant?

 Pisanje se svelo na preslikavanje datog trenutka, kopi pejst savremenog momenta, na žargon i brzinu koja nas je poduhvatila i u realnom životu, na kratke, dinamične rečenice, bombastične teme i lake priče. Izdavači doprinose tom trendu, verovatno osluškujući potrebe čitalačke publike, pa forsiraju romane za jednokratnu upotrebu kako bi brže i lakše došli do zarade. Cilj je objaviti knjigu koja će se pročitati za nekoliko dana, baciti i kupiti druga. Knjiga je postala potrošna roba, kratkotrajna senzacija, razbibriga za dokone i lakoverne; ona je praktična, lepo upakovana, pitka i lako zaboravljiva. Ako ima originalnu priču, nisam protivnik ovakve literature, ali srećom postoje izdavači kao što je moja matična kuća Evro Book koja, ipak, neguje i nešto više od komercijalnog momenta. Mene osvaja bogatstvo izraza, pasionirano pokloništvo prema lepoti reči koje prepoznam kod autora, strastvenost u pisanju koja ne treba da bude savršena, već naprotiv, u nedostacima je neponovljivost i lepota, hrabrost da se pokrenu tabu teme, opovrgnu stereotipi i izmeste granice, likovi koji su životni, maštoviti, dobri i zli, ali ne i prizemni već sa određenim pečatom originalnosti, nesvakidašnji dijalozi kakve ne srećemo u svakodnevnom životu. Od pisca se očekuje da bude na izividnici, na samoj konturi života jer jedino tako pisanje postaje stvaralaštvo i poprima božansku esenciju. Ovakve knjige možda teže nalaze svoj put do savremenih čitalaca, ali su vrednost koja traje i ne bledi.

Haruki Murakami, Haled Hoseini ili Svetlana Aleksejevič ? Ili sve troje i zašto?

 Pročitala sam tri najpoznatije Hoseinijeve knjige koje su ga proslavile i najviše me je osvojila kniga Hiljadu čudesnih sunaca zbog plastičnog prikaza negativnih likova i jedinstvene emotivnosti sa kojom je pisana. Ovo nije nova misao, to je univerzalni utisak. Tema žena koje stradaju od strane muškaraca je bliska temi moje knjige Krv u ledu u kojoj pratimo tri generacije jedne porodice i mukotrpno stradanje žena, majki, dece… Uopšteno govoreći, u literature su mi najzanimljiviji negativci, oni vezuju pažnju, privlače, osebujniji su od pozitivnih likova, a svedoci smo da su svi ljudi satkani od mana i vrlina, te stoga ne verujem u likove koji su okarakterisani anđeoskim atributima, isključivo kao nevini, čedni, dobri, nezlobivi. Čovek je dubok kao okean i širok kao nebo, u njemu se sukobio vidljivi i nevidljivi svet, jer je čovek biće iz oba sveta, duhovan i materijalan, anđeo i zver istovremeno; on je kruna sveg stvarstva ali i trnov venac, on je bog koliko i demon. Pišem o marginalnim likovima, ženama koje krasi viteštvo i hrabrost, koje poniru u urvine svog duha tražeći snagu i smisao, iako pokatkad vuku pogrešne poteze, neprimereno se ponašaju ili fatalno greše. Ukrajinska Nobelovka me je opčinila izborom ozbiljnih i prezahtevnih tema koje je donela na drugačiji, a time i na fascinantan način, dok sam Murakamija čitala samo u odlomcima. Trenutno sam uronjena u opus Izabel Aljende i ne mogu sebi da oprostim što sam je smatrala piscem lakih tema, verovatno zbog nemaštovitih naslova njenih knjiga koji su me asocirali na ljubiće, dok je zapravo reč o jednoj rečitoj, prebogatoj, zadivljujućoj i nadasve magičnoj spisateljici koja će me dovesti dotle da sve svoje rukopise spalim na lomači.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s