Intervju sa Viktorom Lazićem

Znate li koji su to najlepši knjigoljubački dani, a bilo ih je mnogo prošle godine ?
Prvi je kada sam upoznala Natašu Ikonić, pisca knjige Ponovo s njim, drugi je kada sam se rukovala sa čarobnjakom Urošem Petrovićem (znate da mi je omiljeni pisac fantastike za decu) i treći kada je putopisac Viktor Lazić prišao mom štandu na sajmu knjiga.
Troje boraca, svako u svom žanru, iskazali su poštovanje prema radu jedne obične zaljubljenice u knjigu.
Zato sam rešila odvojiti prostor samo za njih na ovoj stranici kroz formu intervjua.
Natašine odgovore na moja pitanja čitali ste već dva puta, a sad je na red došao Viktor i njegove male lekcije života.

UPOZORENJE:

Odgovori bi ozbiljno mogli ugroziti Vaše neznanje !

p.s. Znate već, pitanja su autorska, preuzeta iz rubrike Pitajte poznate, nekadašnjeg nedeljnika Puls.

1. Da li na blic prepoznajete nekvalitetne ljude koje ne želite u svom životu ?

Teže je to nego što izgleda postavljeno u tako prostom pitanju. Verovatno bi se o tome mogla napisati obimna psiho-filozofska studija. Vrlo često prepoznajem, i imam razvijenu intuiciju, a i prilično iskustva sa ljudima iz raznih krajeva planete. Koliko god da znam, često me povuče uverenje da u svakom čoveku ima nečeg dobrog i da svakome treba pružiti šansu. I treba, ali pružajući šanse drugom, čovek nekad propusti svoje. Mnogo sam puta bio razočaran, ali kao i sa svim razočarenjima, potrebno je da prođe dosta vremena da biste u potpunosti bili svesni da ste načinili grešku i pogrešnoj osobi dali isuviše važno mesto u svom životu. To je prokletstvo čovečanstva: nikada se ne kajete, dok nije kasno.

2. Postoji li osoba koja Vas fascinira i koje je osobine čine tako posebnom u Vašem životu ?

Mene najviše „fasciniraju“ mrtvaci 🙂 Šalu na stranu, ali osobe kojima se najviše divim i koje su mnogo uticale na moj život uglavnom su davno preminuli – kao na primer Gete. „Blago onom ko dovijeka živi, imao se rašta i roditi“ pisao je Njegoš, sa razlogom. Čini se da je ta vrsta večnog života jedan od velikih zadataka čovečanstva, i veliko pravo ispunjenje postojanja i sreće. Od živih ljudi izdvojio bih pisce koji su suosnivači mog muzeja, kao što su Milovan Danojlić, Ivo Tartalja, Ljubomir Simović, Pero Zubac. Nije stvar u tome koje ih osobine krase – krase ih iste kao i sve druge ljude, samo su kod velikih ljudi pozitivne osobine dublje izražene i hrabro pokazane. Kao posebnu osobinu treba uvesti sposobnost „da se živi dovjeka“, zasluženu, naravno, svojim delima. Pored toga, tu su neizmerna dobrota, dubina spoznaje čoveka, sveta i postojanja, inteligencija, obrazovanje i znanje, umetnost duše… skromnost, ali i svest o sebi.

3. Čiji savet rado pamtite i ponavljate sebi kroz život ?

Na pamet mi prvo padaju dve misli koje u sebi nose kaleidoskop saveta i čitavu filozofiju života. Prvo stih velikog Getea, koji je za sebe govorio „Neka neko pokuša isto to, ali neka pazi da ne slomi vrat“ i koji je za civilizaciju učinio više nego milioni drugih: „Ja znam da ništa nije moje, sem misli…“

Druga „misao“ je zapravo pesmica koju mi je iz svog detinjstva u moje prenela baka Danica:
„Kad čoveka samrt dođe,
ništa sobom ne ponese,
do skrštene bele ruke
i pravedna dela svoja.“

4. Da li postoji neka šansa zbog koje žalite što ste je propustili ?

Na početku romana Derviš i smrt Meše Selimovića piše:
„Bismilahir-rahmanir-rahim!
Pozivam za svjedoka mastionicu i pero i ono što se perom piše;
Pozivam za svjedoka nesigurnu tamu sumraka i noć i sve što ona oživi;
Pozivam za sjedoka sudnji dan, i dušu što sama sebe kori;
Pozivam za svjedoka vrijeme, početak i svršetak svega
– da je svaki čovjek uvijek na gubitku. “

Da, propuštene šanse su toliko brojne, da se ni jedne ne mogu (i ne želim!) setiti… Ali, valjda se broje jedino one koje sam iskoristio?

5. Koje izgovore najčešće koristite ?

Izgovori su za kukavice. Ne kažem da ponekad ne spadam u tu kategoriju, već da se svakodnevno borim da ne spadam.

6. Kad i za koga imate najviše strpljenja ?

Za one koje najviše volim, kao i svi mi, onda kada ih gubim…

7. Kada ste se poslednji put postideli i zašto ?

Stidim se zbog mnogih stvari; uglavnom trenutaka velikih slabosti… Različitih prilika u kojima nisam reagovao dostojno svoje ličnosti. Ovo je pitanje zapravo veoma povezano i sa onim o izgovorima. Stidim se svih stvari koje nisam uradio, a koje su bile važne kako meni tako i za druge, jer je u trenutku neki izgovor delovao važnije. Za neke stvari u životu izgovori prosto ne smeju da postoje.

8. Postoji li trenutak kada ste poželeli da ste čarobnjak ?

Svi smo mi čarobnjaci. Život je čudo, a naših deset prstiju vredniji su od deset čarobnih štapića. Moji uspesi uglavnom se temelje baš na ovom uverenju: pokušaj nemoguće, i čarobnim rukama, teškim radom pre svega, verom i inteligencijom, ostvari nemoguće… Jedino mi je žao što ne mogu da prepravljam prošlost, ali, ko zna, možda je i to moguće.

9. Da li ljudima verujete odmah ili je potrebno zaslužiti Vaše poverenje ?

U šali bih mogao da kažem kako otvaram predkomoru srca svima, ali komoru retko kome. Kao sto mi je baš sinoć, na Božić, povodom Miodraga Pavlovića rekao Vladeta Jerotić: čovek može da ima samo dva ili tri prava prijatelja u životu, to su smatrali još stari Grci. Broj ljudi sa kojima se susrećem je ogroman. Sa nekima osećam iskonsku povezanost i poverenje čak i posle svega nekoliko trenutaka poznanstva, a prema nekima čak odbojnost. Kako sam spontan po prirodi, dozvoljavam tom instinktu da me vodi. Nekad je to varljivo, a često i nije – neću se praviti da znam o tim, možda praiskonskim, a možda samo umišljenim vezama više nego što znam. Ali, takođe je istina da bol nanošena godinama, polako već i decenijama, hermetički zatvara dušu za istinski velika otvaranja; zato se, često, vraćam onima koji su na testovima nevolja već ispekli svoje poverenje.

10. Bez čega ili koga ne biste mogli u svom životu ?

Može svet i bez nas, kamoli mi bez drugoga. Usudiću se da napišem i da – možemo i bez sebe! Pitanje je, samo, na šta sve to liči kada se dopusti tako… Čitava jedna religija, budizam, zasniva se upravo na odvajanju svog unutrašnjeg bića od posedovanja bilo čega. Mislim da je to nešto što svi mi, na „zapadu“, treba malo da naučimo.

11. Ceo dan pitam ljude koje poznajem, šta je to ljubav ?

Ljubav je nastup ludaka. Dodaću i od Getea – Nikada nije stvarno voleo onaj ko misli da je ljubav prolazna ili od Pol Elijara – Godine manje vrede no jedan dan, a život manje nego ljubav.

12. Koja Vam je društvena igra bila ili je još uvek omiljena ?

Riziko i lego kocke. Od detinjstva sam voleo da ratujem i da gradim. Dve strane istog novčića…

13. Koji je Vaš anđeo čuvar među ljudima ?

I anđeli padaju. Moj će možda pokušati da se vrati tamo gde pripada…

14. Zabranili ste sami sebi ?

Da uzimam olako ono što mi je najvažnije.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s